Mendi nije imala snage da izgovori nijednu reč. Bespomoćno je stajala pored vrata i širom otvorenih očiju gledala u Rajana. Čula je ubrzane otkucaje svog srca.
Fizički se nije nimalo promenio. Možda je bio mršaviji nego ranije, ali njegove zelene oči su još uvek bile zamagljene. Njegova tamnoputa koža je pokazivala da je duže vreme bio u području gde je klima topla.
Njegove farmerice su naglašavale duge noge i uske kukove, a sportska košulja široka ramena. Izgledao je opasnije i privlačnije nego ikada. Osetila je da je panika paralizovala i da joj je grlo potpuno suvo.
- Zar si izgubila jezik?
- Zdravo, Rajane.
- Zar je to sve što imaš da mi kažeš posle toliko vremena? Neću dobiti poljubac za dobrodošlicu?
Mendi je poželela da ga ošamari. Zašto je muči na ovaj način? Posle svega, ipak je ona oštećena strana. Ona je ostavljena, a ne on. To je u njoj ostavio neizbrisiv trag, ranu koja nikad nije zarasla.
Ne mogavši više da izdrži njegov prodoran pogled, Mendi je sela u fotelju. Tek tada je shvatila da je tu i tetka Rejčel i da ona i Rajan nisu sami. Šta li će ona pomisliti o njihovom prvom susretu, pitala se.
Pogledala je u njene oči i videla pogled pun neodobravanja. Iznenada je Rejčel ustala. - Idem da skuvam kafu i donesem kolače – rekla je.
- Nemojte se truditi – brzo je rekla Mendi, osećajući paniku pri pomisli da ostane sama sa Rajanom.
