Muškarci su je obožavali. Utrkivali su se u tome ko će da joj otvori vrata, izmakne stolicu, pripali cigaretu, pridrži kaput. Ko će da joj plati piće. A pri tom i nije bila neka lepotica, njene ljubomorne koleginice su umele da o njoj tako komentarišu. Imala je lice skladnih crta, ali nedovoljno privlačno da bi bilo na naslovnim stranama, na primer. Drsko i nehajno je nosila neverovatno kratku kosu, jer je, tako je govorila, prezirala feniranje, farbanje, onduliranje i sve drugo, što su žene činile u cilju negovanja svojih frizura. Nikada nije nosila obuću sa visokim potpeticama. Volela je da ima slobodu da potrči kada poželi, da zapleše kada poželi. Makar i na ulici, makar po kiši. Od nakita je nosila tek ručni sat, i to muški. Oblačila je jeftinu odeću, kupljenu na buvljim pijacama. Znala je da, ako je bluza dovoljno tesna, niko neće da obrati pažnju na to što je bila jeftina.
Na univerzitetu je bilo daleko lepših i atraktivnijih devojaka od Lore, odevenih u firmiranu odeću, i doteranih kao za izlazak na modnu pistu. Međutim, nijedna nije umela da, poput Lore, uvek bude primećena, da uvek hoda kao po crvenom tepihu, da joj lice uvek bude okrenuto ka suncu. Nijedna nije bila toliko razdragana, bezbrižna, rasterećena, nijedna nije toliko volela život i želela da ga proživi u njegovom punom intenzitetu.
Takva je bila samo Lora. Samo je ona umela da, od jutra do mraka, u svakoj situaciji traži i pronađe priliku da se dobro provede, da se zabavi. Samo je ona u svemu videla novu šansu. Novi ljudi, nova mesta… Sve je morala da ih upozna, svuda je morala da se pojavi. Diskoteke, noćni klubovi, galerije, restorani, hotelske sobe… Svuda je morala da objavi svoje prisustvo, i svuda je kršila protokole, po pitanju pristojnog odevanja i pristojnog ponašanja, još više.
Nikome, nikada, ni zbog čega, nije polagala račune. Bila je slobodna, bila je svoja.
Zato su muškarci želeli da je osvoje, zato im je bila poželjna do ludila.
Mnogi su je i dobijali, na jednu ili dve noći. Ali, niko nije mogao da kaže da je Lora njegova, da ju je pridobio za sebe.
Džoš se mnogo puta zapitao zbog čega se on zaljubio u Loru. Poput ostalih mladića, i on je bio fasciniran njenom samosvojnošću, njenim moćima da uvek radi ono što želi i kada to poželi. Za razliku od drugih, uvažavao je i njenu blistavu inteligenciju, njen talenat, kao i lakoću kojom je izražavala ono što misli i oseća. Dopadalo mu se i to što nikada nije manipulisala svojim rečima, što je uvek bila iskrena i direktna. Što nikada nije pokušavala da se predstavi boljom nego što je bila.
Sve najbolje je mislio i o njenom izgledu, uostalom. Dopadalo mu se njeno čvrsto, blago mišićavo telo, i njeno lice, sa koga je uvek mogao da pročita šta misli.
Više od svega, Džošu je kod Lore najviše imponovalo to što je bila potpuno različita od njega samog. Za razliku od nje, koja ja mogla da paradira pred stotinama pari očiju i ne oseti se uznemirenom zbog toga, on je bio gotovo stidljiv. Nije voleo da se ističe, da privlači pažnju. Pazio je da ne povisi glas, da se ne nasmeje glasno, da svojim ponašanjem ne skreće pažnju na sebe. Voleo je tišinu, i kretanje u malim grupama, radije je išao u bioskop ili u pozorište, nego u bučne diskoteke.
Zahvaljujući svojoj mnogobrojnoj porodici, oduvek je imao mnogo obaveza, mnogo zaduženja. Morao je da ih obavlja, u protivnom bi se čitavo porodično ustrojstvo rušilo. Trudio se da ne pravi probleme, da bude uzoran u svemu. Odgovaralo mu je da vodi sasvim miran i dobro uređen život.
To mu je i polazilo za rukom. Sve dok se nije zaljubio u Loru. Tada je gotovo prestao da živi.