Danijela

Glupi muškarci, mislio je neraspoloženo. Zanemaruju dobre devojke poput ove da bi trčali za našminkanim i nametljivim ženskama.
Uto su motori aviona zabrujali i začuo se potmuli ton koji je označavao da će avion uskoro poleteti.
Muškarac je pogledao bledo lice devojke do sebe i iznenadio se. Da li se to ona plaši?
– Mislim da toj kabini uopšte nema pilota – reče ona tiho.
– Stvarno?
– Pa, nisam zapazila nijednog uniformisanog čoveka u kabini , a osim toga, vrata su stalno zaključana.
– Možda unutra kriju nekog priučenog robota – nasmeje se plavokosi muškarac.
– A možda su našli nekog jadnika i vezali ga konopcima za pilotsko sedište i protiv njegove volje. – I ona sama se nasmejala svojoj pretpostavci i taj osmeh joj je neverovatno ulepšao lice.
Da je malo našminkana i da joj kosa ne leti na sve strane, bila bi mnogo dopadljivija, pomisli on nehotično.
– Čitate suviše mnogo tih knjiga – nasmeja se on.
– U pravu ste. – Njoj se oteo uzdah. – Ali, one mi pomažu da pobegnem u svet mašte iz surove stvarnost.
– Ja, ipak, više volim surovu stvarnost.
– A ja se osećam sigurnijom u svetu mašte.
Muškarac je posmatrao nekoliko trenutaka a zatim se nasmešio.
– Vi ste jedna čudna mala stvarčica.
– Nisam mala – odvrati ona. – Visoka sam preko sto sedamdeset.
– Za mene ste mali, jer ja imam preko sto devedeset.
Na devojčinom licu pojavio se blag osmeh. – U tom slučaju, slažem se s vašom primedbom.
– Imate li i ime? – nasmeja se mladić.
– Danijela. Danijela Kler. Posedujem malu knjižaru u Grinvilu u Južnoj Karolini.
Baš kao što sam i mislio, palo mu je na pamet. – Moje ime je Erik van Mir. Inače, zovu me Holandanin.
– Jeste li stvarno Holandanin?
Mladić klimnu glavom. – Roditelji su mi poreklom iz Holandije.
U njenim očima pojavila se seta. – Mora da je lepo imati roditelje. Ja sam bila još dete kad sam izgubila i majku i oca. Nemam čak ni brata ili sestru.