Dok je voz jurio prema Londonu, Sandra Četvin je grozničavo razmišljala o svojoj budućnosti.
Detinjstvo je ostalo za njom, kao i škola i rodno mesto Haverhil. /.a nju je počinjao pravi život. Zar to nije divno?
Iz razmišljanja je trgnuo prijatan glas, koji se jedva čuo od buke
voza.
– Izgledate tako srećni, draga moja… Jeste li pošli na odmor?
Bila je to omanja starica koja je sedela preko puta nje. Sandra joj se osmehnu.
– Idem u I-ondon… da radim.
Nije mogla da sakrije svoja osećanja, pa je dodala.
– ‘Iako sam uzbuđena! Znate, to je moje prvo zaposle
nje, i to baš posao o kojem sam maštala.
– A kakav je to posao?
– Radiću u jednoj izdavačkoj kući. Kao pripravnik, naravno, ali se nadam da ću uskoro napredovati. Imaću prilike da upoznam mnogo ljudi, uglavnom pisce, nadam se i neke poznate…
Sandra se odjednom uplašila. Počela je da se ponaša detinjasto, a čvrsto je odlučila da se ponaša kao zrela i odrasla osoba.
Ali, starica joj nije zamerila, samo se nasmešila. Lice joj je bilo blagi) i prijatno, a oči su joj imale mladalački sjaj.
Izgledalo je kao da čita misli mlade devojke.
– Pričajte mi o sebi – reče najzad.
– Pa, to i nije neka priča – poče Sandra. – Život u malom mestu kao što je I Iavcrhil nije mnogo interesantan. Ne verujem ni da ste ćuli za to mesto. Imala sam veliku sreću da dobijem stipendiju. Prošle godine sam bila najbolja na završnim ispitima i kao nagradu sam dobila putovanje na festival u Iidinburgu.
Starica je radoznalo posmatrala i klimala glavom.
– To baš lepo zvuči!
– Da, bilo jc zaista divno! Kao da sam bila u nekom drugom svetu…
Sandra jc nastavila uzbuđeno da priča, dok ju jc starica pažljivo
slušala. Pričala jc o tome kako jc u Rdinburgu upoznala Najlsa Atvotera, direktora jedne velike izdavačke kuće. Slučajno se ispostavilo da je on rođak njene profesorke. Kada jc čuo sa koliko oduševljenja ona govori o pisanju i knjigama, obećao joj jc da će pokušati da joj obezbedi posao u njegovoj izdavačkoj kući. Uslov jc bio da završi kurs rada na računam.
– On i njegova žena su se pobrinuli za sve. Već u ponedcljak počinjem da radim – završi Sandra, blistajući od sreće.
Starica joj se ponovo nasmešila.
– Sve to tako lepo zvuči – reče ona, a odmah zatim upita. – Koju vrstu literature najviše volite?
– Oh, čini mi se da nema knjige na svetu koje ne bi mogla da me zainteresuje! Pa, ipak, kad bih morala da se odlučim… volim da čitam o ljudima, gradovima, stranim zemljama… Znate, ja skoro uopšte nisam putovala. A vi?
– Obišla sam skoro čitav svet – reče starica setno.
Devojka ju je zadivljeno pogledala.
– Kako je to divno! Baš vam zavidim! I šta vam se najviše dopalo?
Starica je za trenutak ćutala, a onda je polako progovorila:
– Bilo jc to prilično davno… u planinama u Rkvadoru… Jedno malo mesto… Svega se sedam tako živo. I brežuljaka koji su se gubili u magli, i martovskog zubatog sunca… Skoro čitava dva kilometra smo morali da pešačimo do najbliže farme da se snabdemo mlckom i namirnicama… Jutra su bila sveza i vlaga nam se uvlačila pod kožu.
– Čudim se da vam se baš to najviše dopalo od cclog sveta! Zašto? -upita Sandra.
Staricu kao da trgnušc njene reći i vratišc u stvarnost. Ona odgovori jednostavno.
– Bila sam zaljubljena.
Sada je na Sandru bio red da začuti. Staričine reći je pogodišc u najbolniju tačku. Ona nije bila zaljubljena… Ipak, nadala se da će se i njoj to jednog dana desiti i tog dana će biti najsrećnije stvorenje na svetu. Uostalom, treba imati strpljenja. Zar njeni najsmeliji snovi već nisu počeli da se ostvaruju?