Sudbina je tako htela

Izi je tiho jauknula kad joj se potpetica zaglavila u pukotini u betonu.
Pažljivo ju je oslobodila. Iako je sve bilo u redu, osećala je bol u stopalima. Satima je besciljno lutala. Pogledala je na sat shvativši da se izgubila u razmišljanju o onome što se tog dana desilo. Bilo je kasno popodne kad se oprostila od majčinog advokata. Pogrebu nije prisustvovao niko s kim je Izi mogla da podeli sećanje na pokojnicu… na njenu majku, doktorku Rut Karter, slavnu van uskih okvira nauke otkad je pre nekoliko godina napisala naučno-populamo delo koje je odmah dospelo na listu bestselera. Čekovi od honorara i dalje su redovno pristizali na kućnu adresu. Sada su pripadali Izi i to ju je činilo gotovo bogatom.
Izi je odmahnula glavom gušeći suze izazvane teretom koji joj je pritiskao grudi.
Dr Rut Karter uživala je slavu poznatog psihologa i bila je rado viđen gost tok-šou emisija. Sigurno bi mnogi ljudi rado došli da joj odaju poslednju poštu, ali Rut Karter imala je striktan stav o sahrani: bez religije, bez velike pompe, bez cveća, bez posmrtnog bdenja i bez suza.
Izi, njena jedinica, poštovala je majčine želje i nije zaplakala. Nije plakala ni kada je pronašla majku sa oproštajnim pismom u ruci.
Tokom narednih nedelja islednik je hvalio Izi zbog njenog hrabrog držanja, ali ona nije bila hrabra. Osećala se umrtvljenom. A danas joj je bes pritiskao grudi i presecao dah.
Zato je nastavila da korača iz straha da će sva ljutnja prokuljati iz nje. Nije se ljutila na majku što je sama odredila trenutak i način svoje smrti. Podmukla bolest lagano joj je oduzimala sposobnost da bude nezavisna. Njena majka mrzela je svaki oblik zavisnosti i zato je to učinila.
Lekari su joj predvideli bar još godinu dana života, tokom koje je Izi mogla da joj kaže sve ono što će zauvek ostati neizgovoreno. Nije se čak ni oprostila od nje!