Udati se za milionera

Je li uvek tako hodao?
S jedne strane tako opušteno i prirodno, a s druge kao da je bio vrlo svestan svoje pojave i neprestano izložen reflektorima. Činilo se kao da mu to nimalo nije smetalo. Štaviše, on je gotovo zahtevao pažnju.
U redu, možda je ovaj čovek bio čuveni i visoko cenjeni neurohirurg iz Sidneja i najverovatnije ključna ličnost na sutrašnjoj ceremoniji otvaranja, budući da je donirao poprilično novca za opremanje novog, najsavremenijeg medicinskog centra na ostrvu Volabi, koje je šest meseci ranije poharao ciklon Vili. Međutim, stvar je bila u tome što ona, Suzi, uopšte nije bila bitna u čitavoj ovoj priči, već Stela – devojčica koja je, drhteći od uzbuđenja, stajala kraj nje. I to bez pomoći štaka. Nestrpljivo čekajući da se najvažnija osoba u njenom životu obraduje i pohvali ono što je, u bukvalnom smislu te reči, bio veliki korak napred. Stelino uzbuđenje očigledno je bilo zarazno. Ili je možda neka vrsta zebnje učinila da se Suzina utroba skvrči i usne osuše dok im se Aleks Vavunis sve više približavao. Zaklopio je telefon jednim brzim i već dobro uvežbanim pokretom prstiju, i sada je bio dovoljno blizu da je Suzi mogla da nazre jasno definisane crte njegovog lica, tu snažnu vilicu blago ublaženu senkom, ali mnogo više šarmantnim i neodoljivim osmehom. Tamna kosa, tamne oči, maslinast ten. Bore na njegovom čelu nagoveštavale su da se često mrštio.
Međutim, sada se nije mrštio. Suzi kao da nije bila tu, kao da je stajala izvan nevidljivog štita koji je stvorila gotovo opipljiva spona između oca i kćerke. Kako li je to, pitala se pomalo čeznutljivo, biti najvažnija osoba u životu jednog ovakvog čoveka?