– Nora…
Ursula je ušla i tiho zatvorila vrata njihove zajedničke sobe. Stajala je neko vreme pored vrata kao da okleva, a onda pogleda u Noru. Nora spusti na krevet knjigu koju je, reklo bi se, više držala u rukama nego što je stvarno čitala i pogleda u Ursulu mirnim, ravnodušnim pogledom. Ursulu je poznavala prilično dugo, još od početka studija i mogla je da je nazove svojom prijateljicom. Sve do trenutka, kada je Ursula, iz Nori nejasnih razloga, pokazala onu stranu svog karaktera koja joj je do tada bila nepoznata i što ju je na izvestan način povredilo. Ursulina prijateljica Ticijana, koja je došla iz Venecije da bi upisala poslednju godinu studija arheologije u Milanu, u početku joj se učinila vrlo simpatičnom osobom sa svojim tužnim pogledom i svetlosmeđom kovrdžavom kosom. Ticijana je ubrzo po dolasku ispričala Nori pravi razlog svog prelaska u Milano. Tako je Nora saznala da je Ticijana bila udata za izvesnog Livija Morijartija i da je svog supruga i njegovu ljubavnicu sasvim slučajno videla zajedno na plaži. Ursula je u toku Ticijanine priče nekoliko puta ušla i izašla što Noru nije iznenadilo, niti je obratila pažnju na to. Nekoliko dana kasnije, Ursula je pokušavajući da sakrije svoj bes, rekla kako nije očekivala da će Ticijana svima da izbrblja o svojoj prošlosti. Nora je začuđeno pogledala, ali u tom trenutku ništa nije rekla. Nije ni nameravala da širi priču medu kolegama koje to verovatno ne bi ni zanimalo. Sledeći Ursulin istup bio je povodom poziva njihovog kolege Marina Boničelija da mu se pridruže u obilasku zamka Sforca i žurci u kafeu wĐambelino’’na brodiću, kojom je hteo da objavi svoju veridbu sa Silvijom Tonjon. Martino je pogledao u Noru i ljubazno je pozvao na svoju vereničku žurku. Ursula je, kao kroz šalu, prokomentarisala nešto u smislu kako Martino samo širi krug poziva, pitajući se da li će na brodiću uopšte imati mesta za sve koje je pozvao. Marino joj nije odmah odgovorio, jer mu je prišao neko od kolega. Nora je diskretno izašla iz kafea, ponovo povređena Ursulinom sebičnošću. Razmišljala je o tome da se vrati i saspe Ursuli u lice sav svoj gnev, ali poznajući svoju eksplozivnost, znala je da bi to bio kraj njihovog prijateljstva. Odlučila je da obema da vremena za razmišljanje. Ursula je, kao i sada dok je oborenih očiju stajala ispred nje, pokušavala da joj se približi što je Nora posle izvesnog vremena prihvatila kao prećutni znak da se prijateljstvo nastavlja. Očekivala je da će Ursula možda jednom hteti da priča o tome. Samo saznanje da je izneverena kao prijatelj bolelo je do onog trenutka kada je odlučila da Ursula više nikada neće moći da je povredi.
Nastavak i link na roman na strani broj 2
– Ursula… – sada je gledala u nju bez ikakvih osećanja i situacija joj je najviše zbog toga i bila mučna.
Ursula se trže i Nora je prepoznala tu pozu snishodljivosti i nekakvog prikrivenog trijumfa.
– Došla sam da te pitam da li ćeš nam se pridružiti u obilasku jednog kritskog sela?
Lagala je i to veoma vešto. Nora je znala da je u svemu tome Ursula najviše zanimalo da li će tog popodneva Nora ostati u hotelu, ili će zajedno sa Pjetrom otići u poseru selu.
– Još ne znam, Ursula – Nora ustade i razmaknu zavese na prozoru. – Dopada ti se Pjetro?
Ursula je na trenutak bila zatečena i to je Nora primetila po brzim i kratkim pogledima kao da je tražila neku nevidljivu tačku na zidu.
– Pjetro? Kakve veze ima Pjetro?
– Jer je isti kao i ti, Ursula. Običan lažljivac • Nora je gledala u nju otvorenog pogleda i sa nekom vrstom gnušanja.
Ursulu kao da to nije povredilo. Lukavi smešak zatitrao joj je u uglovima usana.
– Ljubomorna si?
– Ne budi smešna, Ursula. Vi ste kao stvoreni jedno za drugo. Srećno vam bilo! – dobaci Nora za njom.