Par je 24. avgusta krenuo na let 811 sa aerodroma u Komsomolsku na Amuru, nesvesni da će to biti trenutak koji će zauvek promeniti njihove živote. Dok je avion poleteo, Larisa i Vladimir nisu mogli ni da zamisle da će ostaviti sve svoje snove i budućnost iza sebe, jer je pred njima bila jedna od najtragičnijih nesreća u istoriji civilnog vazduhoplovstva.
Tokom leta, vojni avion TU-16 sudario se sa njihovim avionom u kojem je bilo 38 putnika. Sudar je bio toliko iznenadan i brutalan da drugi piloti nisu imali vremena da reaguju. U tom trenutku, većina putnika je poginula, a preživeli su se borili za život u nemogućim uslovima.
“U trenutku udara, odmah smo izgubili krov i krila. Čuli su se samo vriskovi”, priseća se Larisa, opisujući horor koji je usledio. U tom trenutku, gledajući svog muža, videla je da je mrtav. Verovala je da će i ona uskoro umreti. “Imajući slike iz filmova, setila sam se scene u kojoj se djevojčica drži za sedište i pada u džunglu”, prisetila se.
- Larisa je odlučila da sedi i pokuša da ublaži udarac prilikom pada. Držala se za svoje sedište, dok su olupine aviona padale prema zemlji. Pad je trajao više od osam minuta, a svaka sekunda bila je preplavljena strahom od smrti. Na kraju, gusti sloj drveća je dočekao njen pad, i to je bio trenutak koji je Larisa poslednji put zabeležila u svom pamćenju pre nego što je izgubila svest.
Kada je otvorila oči, prva stvar koju je videla bilo je telo njenog muža, koje je ležalo pored nje. Udaljen je bio samo tri do četiri metra, a Larisa je imala osećaj da je želeo da je poslednji put vidi, kao da se oprašta. Bolela je svakim delom svog bića, ali njena snaga da preživi bila je nepokolebljiva.
Larisa je provela dva dana lutajući sibirskom šumom, u potrazi za spasom. Svaka sekunda bila je borba za život. Kako su dani prolazili, njena nada je opadala, a deseti dan je pronašao ribar koji je došao da je spasi. Nakon što je pronašla spas, Larisa je saznala da su je svi smatrali mrtvom, a njena porodica je već verovala da je izgubila svoju voljenu.
- Sovjetske vlasti su brzo zataškale ceo incident, pa nije bilo nikakvih javnih izveštaja o nesreći. Zatajivanje informacije o sudaru dva aviona odmah je počelo, a sve žrtve su bile podložne potpunom zaboravu. Članovima porodica bilo je zabranjeno da govore o nesreći, a komemoracije i obeležavanje stradalih postali su nemogući. Larisi je, kada je konačno stigla u bolnicu, bilo onemogućeno da vidi svoje rođake i prijatelje, dok su je čuvali uniformisani ljudi. Čak je njenoj majci savetovano da ćuti o svemu što se dogodilo.
Tek nekoliko godina kasnije, 2000-ih, istražitelji su otkrili pravu istinu o tragediji. Larisa je jedina preživela i tokom godina je nastavila da se bori sa fizičkim i psihološkim posljedicama nesreće. Iako su povrede bile teške, ona je uspela da nastavi sa životom, čak je rodila sina, iako je svaki dan nosila duboku tugu zbog gubitka voljene osobe.
Gledajući slike i sećanja koja je nosila sa sobom, Larisa i dalje smatra da je krivicu za nesreću nosila vojska koja je ignorisala činjenicu da su civilni i vojni avioni leteli na istoj ruti. “Svake godine, 24. avgusta, slavim svoj drugi rođendan. Iako vreme prolazi, osećam kao da je deo mene ostao zarobljen u tom trenutku. Nikada neću biti ista osoba koja je krenula na taj let, jer deo mene nikada neće sleteti. Nikada.”
